Art Mozaik: Pavle Veselinović

SLIKE

Slike su moj život, pritom mislim na film. Žalim što je kinematografija u izvesnom padu, pa i sam retko imam priliku da igram u nekom filmu, a ne televizijskoj seriji. Nisam od onih glumaca koji pažnju uglavnom usmeravaju na aspekt filma koji se tiče njihove profesije, pre sam zaljubljenik u celost te čudesne umetničke forme. Vrlo sam joj posvećen, možda i previše, tako da je intenzivno isprepletana sa mojim privatnim životom. Razjareni bik, u stvari celokupan Skorsezeov opus, koga u šali nazivam svojim najboljim prijateljem jer mi se čini da me toliko dobro poznaje, zatim Krici i šaputanja, Tri boje: plavo, Vivre sa Vie, to su mi neka od najdražih dela, a na prvom mestu nepomično stoji trilogija Gospodar prstenova.

S druge strane, slikarstvo je opčinjavajuće, zagonetnije mi je, s njim se još unekoliko batrgam u pokušaju da prodrem u suštinu njegove prirode. Na putovanjima u velike evropske gradove zadatak su mi obilasci značajnih muzeja i galerija, a poslednji koji sam obišao je kolekcija Pegi Gugenhajm u Veneciji.Volim savršenstvo Leonardovog izraza, povišenu dramatiku Karavađa i bespovratni subverzivni udar Pikasa. Takođe, osećam se srećnim što sam imao priliku da prisustvujem retrospektivnim izložbama domaćih majstora Vlade Veličkovića, Ljube Popovića i Miodraga Dade Đurića, kao i performansu konceptualne umetnosti Marine Abramović.

ZVUCI

Muziku smatram najuzvišenijim oblikom ljudskog delanja, najbližim nečem božanskom. Muzika je kvalitetna ili nije, dopada mi se ili ne i jedino je prema tim kriterijuma razlikujem. Rano sam zavoleo klasičnu muziku, najpre uz Mocarta, pa se ljubav nastavila kroz barok, violinske koncerte i simfonije, a kulminirala privilegijom da uživo slušam koncert Marte Argerič. S druge strane je popularna muzika, u kojoj takođe postoje postoje izvanredna dela, od kojih se nekima kroz život često vraćam −pre svih Dilanu, koliko njegovoj muzici, toliko i njegovoj poeziji, zatim Bitlsima, grupi Prti Bee Gee. Pratim i savremene izvođače, recimo Senidah i, uopšte, kompletna Bassivity ekipa mi je interesantna. Posećujem i događaje elektronske muzike, ne samo zbog same muzike, koju ne pratim posvećeno, već zbog kulture rejvova. Volim i narodnjake pravljene iz srca, koncert kom bih voleo da prisustvujem, a neću moći, koncert je pokojnog Sinana Sakića na Tašmajdanu.

SLOVA

Stara je istina da dobra literatura oplemenjuje duh i jako mi je krivo što ne čitam onoliko koliko mislim da bi trebalo i koliko bih voleo. Koncentracija mi je slaba a duh previše živahan, pa mi je teško da ostanem kod kuće zadubljen u neko delo, u miru. Kada već čitam, latim se nečeg značajnog: poslednja knjiga koju sam čitao bila je Nepodnošljiva lakoća postojanja, pre toga Kontraendorfin, pa Jedna Svanova ljubav. Slično Skorsezeu, još jedna figura s kojom kojom osećam neku vrstu povezanosti, kao sa prijateljem s kojim se jako dobro poznajem, jeste Džems Džojs. Njegov Uliks je moje najznačajnije književno iskustvo, a Portret umetnika u mladosti imao je stvarnu i važnu ulogu u mom razvoju. Ako postoji jedna osoba iz celokupne istorije umetnosti koju bih mogao da zagrlim, to bi bio Kafka, a Uelbeka gorko volim kao propovednika savremenog sveta. Od domaćih pisaca Crnjanski, i naročito Kiš. U poeziji volim Eliota, a u drami Šekspira; Šekspir je, za mene, najveći od svih genija.

UKUSI

Vegetarijanac sam, tako da mi se ishrana pretežno zasniva na mnogo voća i povrća, uz mlečne proizvode i jaja. Međutim, regularan način života mi je već neko vreme narušen, pa malo uspevam da brinem o kvalitetu onoga što jedem, a i kvantitetu. Svakako, obradujem se dobroj hrani i dobrom belom vinu, a kuvanje je verovatno sporedna aktivnost u kojoj najviše uživam, mada sam i nju zapustio. Da nisam glumac, a fudbaler znam da, nažalost ne bih mogao biti, volim da mislim da bih bio dobar kuvar. Inspiriše me da pravim različita jela i da savladam što više recepata, ali je italijanska kuhinja uvek prvi izbor. Retko sam tako radostan kao kada jedem pesto pastu.

MESTA

Ideal putovanja za mene su i dalje obilasci velikih evropskih gradova. Pariz je bio moje dugo iščekivano i, ispostavilo se, fantastično iskustvo, dok je Italija, sa svojim živopisnim gradovima, kulturom, umetnošću, arhitekturom, atmosferom, operom, hranom, vinima, fudbalom, modom… za mene obećana zemlja. Najzad sam u zrelom dobu zavoleo primorje, što kao bledo dete osetljivo na jako sunce svakako nisam mogao. Zaljubio sam se u Split i Splićane. Užice je moj rodni grad, a ono je vrlo izazovno mesto za odrastanje i stoga će zauvek ostati ključni faktor u razvoju moje ličnosti. Sada polako dolazim u mir sa svojim poreklom, a jednako ambivalentan odnos imam i prema Beogradu  ̶  frustrira me, a jedino bih tu mogao da živim. U posednjih 12 meseci, glavno mesto u mom životu čini ulica. Ugao Kneza Miloša i Nemanjine, Autokomanda, Gazela, RTS…