Cena je moj ukus
Dakle, vinarstvo je preživelo mnoga dobra i loša vremena – duboke ekonomske krize, ratove, bolesti… Zato i postoji izreka da „nijedna vinarija nikada nije propala” i da je vinarstvo najunosnija grana privrede.
Danas se, međutim, suočavamo sa drugačijim scenarijom. Što se tiče Srbije, već smo bili svedoci zatvaranja vinarija i vinoteka, a veliki su izgledi da se toga „nagledamo” i u predstojećem periodu. No, nije samo srpsko vinarstvo u problemu. U celom je svetu vinska industrija, a sada je definitvo možemo nazvati industrijom, u problemu. Dok je 2023. godina bila na nivou 1961. godine, koja se smatra najlošijom godinom po obimu prodaje, Francuzi su 2024. godinu proglasili za slabiju i od 1961, dakle najslabijom u istoriji. Kao i u Francuskoj, tako je i u većini zemalja koje proizvode vino, mada ni onim zemljama, koje za to nemaju uslova nego vino samo prodaju, ne cvetaju ruže. U iščekivanju zvaničnih podataka za 2025, svesni smo da ne možemo biti optimist i da se negativan trend nastavlja. Podrumi vinarija su puni vina iz prethodnih berbi, police u prodavnicama takođe, pa se s pravom postavlja pitanje zašto je tako.
Duboka politička i posebno ekonomska kriza u celom svetu je očito jedan od glavnih uzročnika slabe prodaje. Dok ekonomska kriza nema baš mnogo uticaja kada je u pitanju bogatiji sloj društva, bar ne u segmentu dnevne potrošnje, kod srednjeg i nižeg sloja ona prouzrokuje prilično veliki pad kvaliteta života.
Podaci govore da prodaja vina visoke cenovne kategorije nije opala već beleži blagi porast. S druge strane, prodaja vina srednje i niže cenovne kategorije beleži poražavajuće brojke. Ali, postoji nespoj. Očekivano je da je veći pad prodaje u segmentu vina srednje cenovne kategorije ($15–$50, pa čak i do $70), ali to nije tako. Prodaja vina srednje cenovne kategorije beleži pad na globalnom nivou, dok je u segmentu vina niže cenovne kategorije taj pad i značajniji.
Sada ulazimo u spekulaciju, ne nužno i netačnu, da je uzrok ovog nespoja indoktrinacija konzumenata na globalnom nivou. Jasno je da su kreatori javnog mnjenja, vinski kritičari, ti koji su oblikovali vinsku scenu, počevši od osamdesetih godina prošlog veka do danas. Retko ćete videti preporuku vina ispod $20, a onih ispod $10 baš nikada. Uzrok tome su ili „dotacije” vinarija časopisima i vinskim kritičarima ili zona komfora nedovoljno obrazovanih kritičara.
Na primer, trenutno najpopularniji vinski kritičar je novinar James Suckling koji nije završio nijedan kurs ili školu vina, već svoju „ekspertizu”, kako piše u njegovoj biografiji, zasniva na „dugogodišnjoj konzumaciji i degustaciji velikog broja vina…”. Zato je i moguće da u preporuci, aromu vina koje košta $47, čovek opiše sa „grmom crne ribizle” (jedinjenje trans-2-hexanal, ili zeleno vino), kao i škriljca na popločanoj ulici (slobodan prevod autora teksta). Iako trans-2-hexanal može doprineti kompleksnosti arome, spada u mane vina kada se jasno prepozna u aromi. No, kako god gledano, malo je verovatno da je čak i sam kritičar ikada mirisao grm crne ribizle (autor ovog teksta jeste jer ga ima u bašti, ali iskreno, tek nakon što je pročitao opis tog vina), a sve i da jeste, veoma je verovatno da 99% konzumenata nikada nije ni prošlo pored grma crne ribizle ili mirisalo škriljac. Dakle, izuzetno lep opis vina koji, poznavaocima materije kaže da vino ima notu mineralnosti, ali i manu. Nepoznavanje osnovnih parametara kvaliteta vina dovodi do preporuke bazirane na ličnom ukusu, no konstantno preporučivanje vina sličnog karaktera dovodi do kreiranja verne publuke, koja taj ukus usvajaja kao svoj. S druge strane, stalne preporuke vina srednje i više cenovne kategorije, dovode do kreiranja pogrešne slike o vinu. Ukoliko ste ljubitelj vina bez formalnog obrazovanja o vinima (što je najveći broj konzumenata), a u časopisima nalazite samo preporuke vina srednje i više cenovne kategorije, među kojima ima i vina koja vam se ne dopadaju, logično je da o vinima niže cenovne kategorije nećete imati najbolje mišljenje pa ih nećete ni kupovati, već ćete radije ređe kupovati različita vina srednje kategorije.
Ovakva situacija dovela je do toga da se čak i vina niske cenovne kategorije prodaju na rasprodajama. Tako smo došli da se veoma dobra vina, u savršenom balansu, kompleksnih aroma i dugog završnog ukusa, u Srbiji u supermarketima prodaju za 400–500 din. Gran reserva iz Španije, negro amaro iz Solenta, chianti, muscadet-sevre-et-Maine…
Dakle, kreatori javnog mnjenja su nas napokon uverili da ne treba da im verujemo, da ne treba da obraćamo pažnju na cenu, već da treba da pratimo svoj ukus i pijemo ono što nam se dopada u cenovnoj kategoriji koju možemo sebi da priuštimo. Gledano sa pozicije vinskog konobara, ne postoji lepši osećaj od onog kada vidite osmeh, ali i čuđenje na licu gosta kome ste preporučili i servirali vino niže cenovne kategorije od očekivane.
