Pakovanje budućnosti srpskog vina
U nedavnom tekstu za The Buyer o vinima iz Vojvodine, Justin Keay je, osvrćući se na Kovačevićev Cuvee Amber 2020, napisao: „Vino punog tela, pritom ne mislim samo na tešku bocu u kojoj dolazi (to je definitivno srpska stvar).“ U završnoj rečenici upozorava da bi „proizvođači orijentisani ka izvozu trebalo da preispitaju flaširanje svojih vina”, jer, kako kaže, „Vojvodina proizvodi teška vina u više nego jednom smislu te reči“.
Kritika je bila nedvosmislena. Teške boce nisu u skladu sa savremenim ukusima potrošača, a to naročito važi za bela vina, kod kojih se smatraju još manje opravdanim. Za ekološki osvešćene potrošače one su suvišne i, moglo bi se reći, samodopadljive, jer povećavaju troškove i emisiju ugljen-dioksida tokom transporta. Sve više proizvođača i potrošača u svetu obraća veću pažnju na carbon footprint jednokratnih staklenih vinskih boca i, uprkos protivljenju predsednika Trampa svemu što je „zeleno“, nema naznaka da će se ovaj trend promeniti.
Možemo samo da nagađamo zašto je to, kako Justin naglašava, očigledno postalo „srpska stvar“. Neki proizvođači će tvrditi da teške boce pojačavaju utisak o visokom kvalitetu i statusu, a za određene kupce na pojedinim tržištima to svakako jeste tačno, posebno za vina namenjena odležavanju. Svesno ili nesvesno, to proizilazi i iz povezivanja crvenih vina sa težinom – hrasta, tela, prilike i same boce.
Bez obzira na moju ličnu naklonost prema njima, teške boce su sve više nedostatak i distrakcija, naročito imajući u vidu cenovne rangove kojima mnogi izvoznici teže. Osim očiglednog rešenja u vidu upotrebe lakših boca, postoji li nešto što bi srpski vinari mogli da urade kako bi ovu kritiku pretvorili u marketinšku prednost?
Imajući u vidu činjenicu da Srbija može da se pohvali značajnim potencijalom belih i razvojem scene prirodnih vina, da li je vreme da ovdašnji vinari razmotre alternativne oblike pakovanja? Poslednjih godina došlo je do ekspanzije održivijih opcija pakovanja za vinare. Tetrapak i višelitarski bag-in-box (BIB) doživljavaju preporod, uprkos povezanosti sa ne tako svetlom prošlošću. Druge mogućnosti su skorije inovacije, koje podrazumevaju korišćenje aluminijuma, plastike, pa čak i papira.
BIB – plastične kese smeštene u kartonsku kutiju, sa slavinom za točenje vina – izuzetno su lagane. Vakuumski zatvorena kesa sprečava oksidaciju, produžavajući rok trajanja vina (dokle god možete da odolite iskušenju da natočite još jednu čašu). Black Box Wines u SAD (koji nudi vina u kutijama od tri litra), izgradio je marketinšku strategiju naglašavajući pristupačnost i ekološku prihvatljivost.
Tetrapak – češće povezan sa mlekom nego sa vinom – nudi izdržljivost, mogućnost reciklaže i lakoću, dok njihov oblik smanjuje troškove skladištenja i transporta. Kombinacija kartona, plastike i aluminijumske folije može očuvati svežinu vina do godinu dana, ukoliko se pakovanje ne otvori. Bandit Wines nudi Sauvignon blanc i Merlot u pakovanjima od 1 litra i 500 ml, sa etiketama čiji je dizajn zasnovan na motivima prirode i boravka na otvorenom.
Mnogi od vas su verovatno videli vino u aluminijumskim limenkama u Parizu, Njujorku ili Londonu, što je savršeno rešenje za piknike, plaže, festivale ili vožnje vozom. Lako se recikliraju, praktične su i podstiču umerenost (zbog svoje veličine), a posebno privlače mlađe potrošače, naročito kada su upečatljivo brendirane. Brend Underwood kompanije Union Wine Co. nudi svoj Pinot Noir i Rosé u limenkama od 375 ml, što je ekvivalent polovini boce.
Plastika je takođe održiva alternativa, iako mnoge odbija. Garçon Wines iz Londona dizajnirao je inovativnu pljosnatu bocu od reciklirane plastike koja štedi na težini i prostoru. Čak je i LVMH, čiji brendovi uključuju Krug i Dom Pérignon, lansirao vino u plastičnoj boci – Galoupet Nomade, rose iz Provanse. Postoje i kese od takozvane „food-grade“ plastike koje su prenosive i mogu se ponovo zatvoriti, a Vin-Go nudi penušavo vino u zatvarajućim kesama od 200 ml.
Frugal bottle kompanije Frugalpac, u međuvremenu, proizvodi se od 94% recikliranog kartona sa unutrašnjom oblogom od plastike bezbedne za hranu. Zapanjujuće, pet puta je lakša od staklene boce. Cantina Goccia, vinarija iz Italije, već nekoliko godina nudi svoje crveno vino 3Q Sangiovese u ovom pakovanju.
Mnogi srpski proizvođači pokazali su domišljatost u dizajnu etiketa, uključujući Đorđa Bikickog (čiji Moma traminac crveni dolazi u elegantnoj glinenoj boci), Oskara Maurera i Aleksandra Todorovića. Drugi u regionu već su napravili taj korak. Lot #5 Pinot Blanc Mitje Herge iz Slovenije prodaje se u bag-in-box pakovanju, sa dizajnom inspirisanim narodnim vezom.
Brendovi u Evropi i SAD već su pokazali ne samo efikasnost održivijih oblika pakovanja – koji se dopadaju ekološki osvešćenim potrošačima – već i njihov brending potencijal koji može da pomogne u privlačenju novih, naročito mlađih potrošača. Kako ova demografska grupa pije manje nego prethodne generacije zbog konkurencije kraft piva i sličnih proizvoda, ovo pitanje je relevantnije nego ikad.
Povezujući vino sa različitim iskustvima – festivalima, boravkom u prirodi – vinari su u boljoj poziciji da odgovore na raznovrsne potrebe potrošača. Možda čak mogu da uvere ljude da im je vino potrebno u situacijama o kojima ranije nisu ni razmišljali, poput sportskih događaja ili koncerata. Ovde je reč o nečemu više od pukog spasavanja planete.
Jedno je ipak sigurno – srpska vina treba opisivati kao „teška“ isključivo zbog svog sadržaja, a ne zbog ambalaže.
